Плодне дервентске ливаде од новембра до априла извор су хране за многобројно стадо оваца које овчари са обронака Мањаче доводе у наше крајеве на испашу, а гостопримство Дервенћана и берићетне равнице разлог су што се граду на Укрини увијек изнова враћају.
Илија Божић и Горан Стевановић своје стадо редовно доведе у дервентски крај у којем сваке године бораве у просјеку шест мјесеци.
– Читав живот бавимо се чувањем оваца. Још од малих ногу овце на испашу водимо у друге крајеве. У Дервенту долазимо у јесен и боравимо до краја априла. За то вријеме стадо наводимо у Доњи Детлак, Календеровце, Рапћане, Агиће, Куљеновце и Бишњу, а крајем априла се враћамо ка Мањачи, гдје опет не идемо кући, него се задржавамо на пашњацима у том поднебљу – објаснио је Божић који се чувањем оваца бави око двије деценије.
– Код нас је у овом периоду јака зима праћена великим снијегом, а овдје је доста топлије за боравак и све рјеђе има снијега па погодује овцама – рекао је Божић који стадо од више од хиљаду грла чува са рођаком Гораном и комшијом Марком.
Горан Стевановић стадо чува већ око 40 година, а кроз шалу истиче да је овај „дивљи“ живот овчара гори од затвора.
– Живот овчара је јако тежак, „дивљи“, али на све се човјек навикне. Напољу спаваш и једеш, живиш под ведрим небом, а у зимском периоду, ни хладноћу више не осјетиш. Помаже нам држава кроз подстицаје, али највише нам помажу мјештани, Дервенћани, који нас често угосте и кад год им се обратимо за помоћ, увијек нам изађу у сусрет – истакао је Стевановић, док је најмлађи међу њима, осамнаестогодишњи Марко Тривковић објаснио да је за њега овај начин живота јако занимљив.
– Мени је ово прва година да чувам стадо, а пошао сам са комшијама да им помогнем, јер је ипак ријеч о великом броју оваца. Иако је ово тежак начин живота, мени је занимљив, као и приче и досадашња искуства Илије и Горана – рекао је Тривковић.
Корона и шакали
Осим корона вируса који се, како кажу овчари, и њима донио проблеме и смањио продају оваца, ове зиме муку муче да стада одбране од шакала.
– Раније у Дервенти није било шакала и знали смо да је то сигуран крај за стада. Међутим, ове године су нам „ојадили“ стадо за око 50 јагњади – казао је Стевановић.
Вуна
Чувари оваца присјетили су се да је, упркос тешком животу, посао овчара раније био веома уносан посао, док то сада није случај.
– Раније је могло јако лијепо да се живи од овог посла, нарочито када смо ишли у Хрватску и Словенију гдје смо такође продавали млијеко, кајмак и месо, а у посљедњих неколико мјесеци нема откупа ни оваца, ни јагњади. Што се тиче вуне, потражња је већ дуже вријеме стала – објаснили су овчари.